27. dio
Bože, kako je ovaj čovjek zgodan- kroz glavu joj je na brzinu jedino ta misao uspjela proći prije nego što je razgovor nastavljen. Od kud se samo on stvorio i završio s njenom frendicom. Doduše, morala si je priznati da je Sanja zaista originalna i zgodna cura. Kad je htjela, mozak joj je radio sto na sat. Nije ni čudo da ga je smantala tamo na tulumu u birtiji.
-Ja sam Bruno- nasmiješio se prema njoj predstavljajući se i pružajući joj ruku na pozdrav.
-Drago mi je, Tina- prihvatila je njegovu pruženu ruku.
-Evo, iskreno se nadam da nisam unio preveliku pomutnju u vaše živote. Čujem da je zovete već par dana i da ste se svi zabrinuli za Sanju.
-Ma kaj bi se zabrinuli. Nisam se javljala i ok.- rekla je Sanja. Nije kraj svijeta. Koliko mi se čini ja sam velika cura i znam se već odavno brinuti za sebe.
-Naravno da smo se zabrinuli.
-Sanja, tvoja prijateljica Tina je sasvim u pravu. Ne javljati se par dana nikome nije u redu. Nisam znao da si isključila mobitel.
-Što ti svoj nisi isključio? Ni jedanput nisam čula da je zvonio, koliko mi se čini.
-Naravno da nisam, samo sam ga stavio na vibru. Da sam smatrao da se trebam javiti, to bih i učinio.
-Čovječe. Kaj je sad ovo. Ne želim ovakve razgovore. Idemo iz početka. Na trenutak je izjurila ponovo u hodnik i vratila se nazad u dnevni boravak. Gledali su je začuđeno.
-Bog, Tinčice, joj baš mi je drago da te vidim. Dođi-primila ju je za ruku i posjela na kauč.
-I meni je drago, baš sam imala trenutak vremena pa sam navratila do tebe.
Pogledali su je s osmjehom i prasnuli u smijeh, znali su dobro da moraju okrenuti razgovor. Sanja im je jasno to dala do znanja. Odmah je nastala opuštenija atmosfera.
-Jesi li za kavu? Moraš probati kako je Bruno napravi na cafe aparatu. Molim te, - okrenula se prema njemu- hoćeš li nam napraviti dva kapučina. Onako kako samo ti znaš.
-Što nećeš kavu?
-Kapučino, molim te. Dva, naravno.
Tina nije ništa rekla ni odgovorila. Znala je da se tu ne može ništa mijenjati. Sanja je tako odlučila i tako će biti.
Kada je Bruno izašao iz sobe, Sanja se hitila na kauč do nje.
-I što kažeš, ljubljena moja Tinčica?!?
-Kažem da nisi normalna.
-Ma daj, nemamo puno vremena. Za čas će se vratiti. Što nije sjajan? Mogla bih biti s njim u stanu dovijeka.
-Iskreno, zadivljena sam.
-A tek ja. U svakom pogledu. Da nisi sada tako uporno zvonila, nikada ih ne bi više otvarala. I živjeli bi sretno dovijeka. Smijala se potiho sva sretna.
-Sanja, neću se puno više zadržavati. Glavno mi je da sam te vidjela i da si dobro. Javi se mami, molim te da ne brine i da me više ne zove.
-Ok, priznajem da sam se malo zanijela. Ali tko ne bi? Mislim da sam si našla dečka. Zaljubila sam se preko ušiju. Nije važno što je beskućnik. Ja sam bogata nasljednica, jedinica i ništa više nećemo raditi do kraja života.
-Dobro, dobro, razumjela sam sve što si mi rekla.
-Znaš kaj, nećemo o tome sada pred njim da se ne bi uobrazio. Evo ga ide.
U rukama je držao tacnu na kojem su bile pune šalice.
-Evo, moje belle ragazze, samo za vas. Ukoliko imate bilo kakvih želja, samo recite. Bit ćete sa zadovoljstvom uslužene.
-Vidiš kako su dobri, rekla sam ti. Izgledaju kao kolači.
Bruno je zastao kraj stola i kušao svoj kapučino.
-Izvrsno. Ako nemate ništa protiv, ja ću vas napustiti. Vraćam se za trenutak.
-Slušaj Sanja. Da ti samo na brzinu kažem da djevojka moga oca pravi, kako ona to kaže zabavu kod nas doma. I kako joj ne bih opstruirala sve to kod tate, znaš li što mi je rekla? Da bi joj bilo drago da i ja pozovem nekoliko svojih prijateljica. Zamisli. No, dobro. Pa mi je sad na pamet palo, naravno ako hoćeš, da pozovem tebe i Bruna.
-Kad je to?
-U subotu. Mislim da će biti stvarno dobro. Tata joj je dao odriješene ruke da to napravi, kako bi njegova Dora bila sretna, a on skupa s njom. Riga mi se, no dobro. Pretpostavljam da joj nije stavio limit na lovu, jer cijelo vrijeme uokolo naziva i naručuje sve što joj padne na pamet.
-Super. Iznenadi nas pozivom sad kada se vrati.
-Dogovoreno.
Tako su se još neko vrijeme došaptavale i smijuljile dok se Bruno nije vratio u sobu. Na sebi je imao traperice i košulju. Čovjek, kad ga vidi, ne može odlučiti je li bolje izgledao u kombinaciji s ručnikom oko sebe ili ovako. Sjeo je kraj njih u fotelju i zapitao:
-Hej, što se cijelo vrijeme došaptavate.
-Znaš, upravo govorim Sanji da djevojka moga oca pravi tulum u subotu kod nas doma i ako ste zainteresirani ti i Sanja, rado bih da dođete i da se zabavimo. Biti će tu dobre ekipe, pa eto…
Obje ženske glave bile su sada sa zanimanjem okrenute prema njemu. Stavile su ga na gotov čin. On se nije izjašnjavao koliko će se zadržati i kada će otići iz Sanjinog stana. Ona ga doduše nije ni jedan put pitala ništa o toj temi. Sada je bio trenutak kada je morao reći nešto konkretno. Promislio je u sekundi i rekao:
-Zašto ne, naravno ukoliko se Sanja slaže s tim?
-Kaj, naravno da se slažem. Mislim da će nam biti fenomenalno. Dora je poznata po svojim zabavicama. Vidjet ćeš.
-Onda je sve riješeno- rekla je Tina dižući se sa kauča. Hvala na divnom kapučinu i vidimo se u subotu navečer kod mene. Pozivnice vam ne trebaju.
-Ima li kakav dress code?
-Ništa posebno, nema nekakvu temu, ali ti znaš da Dora želi da to sve bude savršeno. Prema tome, rekla bih nešto lijepo, a vi sad birajte što je to za vas.
Ostavila ih je u stanu i zaputila se prema gradu. Dogovorila se s Hrvojem da se nađu kod njegovog faksa. Požurila se da ne zakasni. Nije mislila da će se ovako dugo zadržati. Nije voljela kasniti.
SLJEDEĆI...
